Slijedeći mjeseci prolazili su u iščekivanju presude koja je trebala biti izrečena krajem 2005. godine. Početkom prosinca svi su dali svoju završnu riječ, pa tako i Mare i Kinez. Mare je u svom zadnjem obraćanju sudu rekao sljedeće:
„Ovde smo čuli za velika dela i mudrosti počinjena od grčkog junaka Zorbe, što je pohvalno, ali ne treba ići tako daleko kada u našem dvorištu imamo svetle primere junaštva, časti i plemenitosti. Setimo se samo velike krvave bitke Cerske ili Kolubarske. Ako se malo bolje upoznamo s ovim junačkim delom, videćemo da je posle ovako velikog srpskog istorijskog uspeha po naređenju našega vojvode Živojina Mišića streljano negde oko sto srpskih vojnika. Teško ćete naći ovaj istorijski podatak, ali on je sačuvan tako što su preživeli oficiri i vojnici s Cerske i Kolubarske bitke prepričavali ovo svojoj deci, tako da mi danas znamo za ovaj, za većinu ljudi danas drakonski potez. To je za obične ljude drakonski potez, ali ne i za vojnike, jer tako se kažnjavaju svi oni koji ne poštuju običaje ratovanja, koji dezertiraju, ponižavaju zarobljenike, koji na bilo koji način hule na srpsku čast, kradu, ubijaju, streljaju ili bilo koje zverstvo da počine kako neko ovde reče. Sve ovo i dosta toga još o prvom svetskom ratu ja sam ispričao i Karlović Vilimu, ali, na žalost, o tome ga nisam ovde uspio ispitati jer sam bio požurivan.
A što se če Vilima, može li mi tužilac, psihijatar, psiholog ili bilo ko objasnit da sam 20.11. streljao, a sutra, znači posle samo 15 časova ili koliko već, izvinjavao se hrvatskom vojniku u ime celog srpskog roda i hteo pucati u neljude koji su ga hteli zverski ubiti. Šta se to dogodilo u mojoj glavi ili duši? Da li sam doživeo proviđenje ili katarzu pa sam od zlikovca preobrazio se najednom u časnog vojnika? I pre svega, da li je moguća tako drastična promena u takvom kratkom vremenskom periodu, ima li nekog stručnog da mi to objasni? Ili će pre biti da nisam na Ovčari ništa nečasno počinio i bilo čiju krv prolio? Hvala Bogu, nisam nikoga „ubio“ ni na Klisi, kako su mi ovi iz tužilaštva nudili, jer meni nije ništa drugo od ubistva, optužiti kao zaštićeni svedok nevinog čoveka za događaje na Ovčari.
Ipak, oni su našli ubicu, koji je ubijao na Ovčari i svoj krvavi pir nastavio ovde u ovoj sudnici na očigled svih.
Neko od tužitelja reče da optuženi po drugi put ubijaju žrtve svojim nepoštovanjem. Kako neko može ubiti drugi put kad takvo zlo nisam počinio ni prvi put? Ono što se trebate zapitati: da ovo što danas činite ne bude veće zlo od onog počinjenog na Ovčari, jer kakva je razlika između vas i njih koji počiniše Ovčaru. Zar u onoj grupi zarobljenih i ovoj danas suđenih nema nevinih ljudi?
Neko još ovde reče da optuženima treba dati maksimalnu kaznu od 20 godina robije, a sve zbog preventive za ubuduće. Meni lično je to onda preventiva da ne činim dobro. Ono što je specifikum ovog suđenja je da tužilac dokazuje nedokazivo, jer kako može da pribavi dokaze za nešto što nisam počinio, a onda u nedostatku dokaza koristi moje lapsuse. Kao loš detektiv ili zla proročica pokušava iskonstruisati činjenice ne bi li me povezao sa ovim teškim nedelima. Optužnicu temelji na lapsusu i još k tome pronicljivo konstatuje s pitanjem kako ja 30.09.2004. znam za Grabovo (Ovčara). Zar posle tri hiljade pročitanih stranica materijala i dokumenata o slučaju Ovčara i, čini mi se, oko 66 puta ponovljene reči „Grabovo“ do tad, može netko da se pita kako sam ja znao za Grabovo? Šta reći, dame i gospodo, nego da je sve to apsurd!
A sad bi se vratio na sam početak i razlog mog dolaska u Vukovar i zašto neko s 22 godine odlazi na front? Poslužio bih se rečima hrvatskog borca, Karlović Vilima, kada objašnjava zašto je otišao u rat sa bratom, pa citiram: „Vjerovali smo u neke svoje ideale, u neku svoju stvar, isto kao što su Srbi koji su se s druge strane borili vjerovali u svoje“.
Ima li potrebe da ja sad nakon ovog opravdavam svoj odlazak u vihor rata? Ne da sam verovao u ispravnost borbe srpskog naroda, nego sam svim svojim srcem želeo da moj narod ima slobodu na svim teritorijama na kojima vekovima obitava. Bio sam spreman za to položiti svoj mladi život za otadžbinu. Ni u jednom trenutku se nisam tada zapitao i dvoumio vredi li moj život više nego borba srpskog roda. Mislio sam da mojom krvlju pišem stranice nove srpske istorije.
Danas mi u ovoj sudnici govore da sam zločinac, zlotvor ili kako me već sve nazivaju, a ti isti ne znaju da sam osim Vilima spasio još ratnih nesrećnika i pomagao im. Na moju sramotu je ovo što moram sad kazivati, jer ovo što ću sad reći podrazumeva se u vojevanju svakog srpskog vojnika. Samo dve ili tri kuće gde se Vilimu dogodilo zlo dao sam 2000 dinara starom bračnom paru pokušavajući da se na taj način izvinem i iskupim u ime srpske vojske jer im je prethodno neki nečovek skinuo burme sa ruku, a taj događaj sam prijavio i vojnoj policiji. Na Cvetnom naselju sam hteo aktivirati bombu kao pretnju mojim vojnicima, baš mojim, ako budu nastavili iz kuće uzimati stvari koje nisu njihove, jer iako smo bili na prvoj liniji fronta to je bilo nedopustivo. Red je tako bio zaveden u kućama u kojima smo mi boravili. Zlato koje sam pronašao u jednoj kući, u tom istom naselju, rasuo sam po bašti, a bila je to kesa do pola puna burmi i zlatnih lančića. Možemo samo zamisliti kako je netko tko je boravio u toj kući sakupio to krvavo blago!
O ovome je Predrag Milojević Kinez pričao u predkrivičnom postupku, tako da je određenoj gospodi ovo sve već poznato.
Na Milovom Brdu u jeku borbe ušao sam u jednu kuću, a u garaži te kuće ležao je mrtav hrvatski vojnik. Bio je mrtav, ali ono što je bilo primetno na njegovom telu je zavoj. Hrvatska jedinica ga je tu ostavila zbog nemogućnosti efikasnog izvlačenja, a pored njega su sedele dve žene koje su ga, verovatno dok je bio živ, previjale. Naredio sam da se taj mrtav hrvatski vojnik izvuče iz garaže i ostavi nasred ulice iz prostog razloga kako se neko ne bi setio da se sveti tim ženama. Nitko nije tako mogao znati tko ga je lečio i otkuda zavoj na tom mrtvom hrvatskom vojniku, a njima sam rekao da odu u podrum i tamo sačekaju evakuaciju jer samo na taj način u toj klaonici mogle su biti bezbedne.
Treba li da prokomentarišem Ikin iskaz iz transkripta od 10.03.2004., strana 57., gde on, Ika, navodi, citiram: „Šta, mi vas spašavamo, a vi nećete da kažete da je ustaša među vama!?“ Tačno je to, tačno je da sam to rekao hrvatskim civilima dok sam ih evakuisao. Pošto me baš tad iz tog jednog podruma ranio hrvatski prerušeni vojnik koji se bio sakrio u grupi tih hrvatskih civila, ali nikome se ja nisam svetio za moja ranjavanja, čak nisam nikog opsovao, a kamoli, nedao Bog, nešto više da sam uradio od toga.
Na moju žalost, pa je Vilim morao doći ovde i obelodaniti na koji način on beše spašen, jer ja ga nisam spasio zbog ovozemaljske hvale, nego kao slavu Bogu Gospodu i amanet mojoj deci i da moja unučad imaju pričati kako im je deda časno ratovao.
Ja ne tražim slavu ili hvalu za ovo što sam naveo, nikako, jer ovo je obaveza i dužnost svakog srpskog vojnika, ali me vi ovde sramotite i omču mi zatežete za nešto što nisam počinio. Hvala Svevišnjem da krvlju moje ruke na Ovčari nisu uprljane.“ – završio je Mare svoje završno izlaganje.Nastavlja se…
1 komentar