Kinez se u završnoj riječi prepunoj emocija i gorčine, kao i Mare, obratio sudu i vjerovao da ono što će reći može doprinjeti istini i potvrdi njegove nevinosti.
Rekao je sljedeće:
„Gospodine predsedniče, nalazim se u pritvoru skoro dve godine za monstruozni zločin koji nisam počinio. Optužen sam od strane svedoka saradnika broj 1, zvanog Monstrum, i svedoka saradnika broj 2, zvanog Krvavi Bora, i njihovih pomagača u ulozi advokata Dušića, istražnog sudije Alimpića, a po scenariju nekih ljudi koje ovde ne bih spominjao i koji je izašao u „Ekspres politici“ 2003. godine. Napominjem da mojim optuživanjem i optuživanjem ljudi iz odreda „Leva Supoderica“ svedok broj 1 ili Monstrum i svedok broj 2, zvani Krvavi Bora, dotada optuženi za najgore zločine, ostaju abolirani i postaju svedoci saradnici s neograničenim mogućnostima da lažno optužuju, oslobođeni od svake odgovornosti za počinjene zločine koje su priznali kao i za one koje nisu, bez bojazni da će za bilo koju laž ovde izrečenu odgovarati ili što će sud da uskrate za bitne dokaze u ovom procesu.
Gospodine predsedniče, optužen sam za najgori zločin koji se može zamisliti, za klanje zarobljenika, overavanje (op. ispaljivanje metka u glavu ljudima koji su streljani) i prebijanje u špaliru. Sve je to strašno da ne može strašnije biti, ali pošto svaka laž izlazi na videlo, tako je i ova malo-pomalo ugledala svetlost. Od prvog dana vam govorim da sa zločinom ni ja ni momci iz odreda „Leva Supoderica“ nemamo nikakve veze. Dok sam bio svedok, išao sam dva puta na poligraf, i to dobrovoljno, koji je pokazao moju nevinost, ali sam i svestan da to nema značenje za sud. Međutim, na scenu nastupaju svedoci saradnici te njihovi lažni iskazi uz pomoć režisera dovode do mog hapšenja, kao i ljudi iz odreda „Leva Supoderica“ i još nekih, čak do tada meni nepoznatih ljudi. Napominjem da više od dva meseca nisam znao tko me optužuje.
U svojim izjavama sam navodio ljude iz Vukovara, znači iz grada gde se zločin desio, pozivao se na njih i na njihova saznanja o meni i ljudima iz naše jedinice da se čuje ko smo bili, kakvi smo bili, gde smo bili kritičnog dana i da li smo bili časni ili nečasni ljudi. Međutim, sve to istražnog sudiju, kao ni tužioce, nije zanimalo da ispitaju svedoke na koje sam se ja pozivao. Ne znam zašto su se bojali da čuju drugačiju istinu od one koju su ispričali svedoci saradnici, a to su morali da urade i po Zakonu o kaznenom postupku. Evo što bi čuli:
Čuli bi za spašavanje ljudi, žena i dece pod vatrom. Čuli bi za spašavanje ćerke gospođe Ljubice od silovanja, koju je lično spasao Dragović Predrag. Čuli bi i za spašavanje od ubistva Marka Kovačevića, Hrvata, jer je Dragović obavestio porodicu i sprečio zločin; čuli bi za sprečavanje pljačke po kućama, koje su sprečavali Ljuboja i Dragović; čuli bi za večeru kod gospođe Radojke Vučković i proverili moj iskaz dat od prvog do zadnjeg dana. Čuli bi i za sprečavanje maltretiranja gospođe Lucije, Hrvatice. Sve ovo što navodim su Hrvati. A čuli bi i za previjanje i spašavanje ratnih zarobljenika u Cvetnom naselju i Drvenoj pijaci. „Novosti“ su objavile sliku na srednjoj strani negde između 15. i 20. Novembra, gde se lepo vidi hrvatski zarobljenik previjen i izvučen s prve linije. Čuli bi i za spašavanje zarobljenika iz ruku bandita, čuli bi i za pomaganje u ishrani i bezbednosti zatečenih Hrvata na našoj teritoriji, gde se posebno istakao gospodin Katić. Čuli bi još mnogo humanih ljudskih dela. Čuli bi kakav je bio odred „Leva supoderica“ i da li su se istražni sudija i tužilac uplašili ove istine i da li se naša humana dela ne uklapaju u njihov scenario o nama kao ubicama i zlikovcima koji su nam uz pomoć svedoka saradnika pripremali. Čuli bi i tko su zaštićeni svedoci i verovatno su se uplašili što bi o njima saznali, a imali bi i šta da čuju. Žalosno je što su lažne optužbe ubica monstruma imale veću težinu od ovih humanih dela pa se za njih ovde nije smelo ili nije htelo čuti, ali se nadam da će istina o odredu „Leva supoderica“ izaći na videlo i dati pravu sliku o nama…“
U nastavku je Kinez predstavio tko su dvojica svjedoka suradnika ili svjedoci pokajnici te se osvrnuo na bezbroj neistina, nelogičnosti i podmetanja u njihovom svjedočenju. Iznio je dokaze po kojima je jedan svjedok pokajnik bio glavni u samoj organizaciji i strijeljanju zarobljenika iako je priznao samo jedno ubojstvo. Drugi je samo na Ovčari ubio 15 do 20 ljudi i desetak Hrvata koji su se zatekli, za vrijeme okupacije, u dijelu Vukovara koji je kontrolirala JNA, čiji je on bio vojnik. Taj je također priznao samo tri ubojstva na Ovčari i to na način da je bio natjeran na njih. Kinez je predstavio i puno nelogičnosti koje su se dogodile u izjavama te dvojice svjedoka pokajnika, a neke bile i sasvim kontradiktorne. Na kraju je Kinez svoju završnu riječ završio ovako:
„….U ratu sam uvek bio častan i to sam uvek tražio i od svojih ljudi kojima sam komandovo. Pomagao sam svima, bez razlike na nacionalnost i nikada nisam gledao tko je tko i odakle je, a takvi su bili i ljudi iz moje jedinice. Svi ljudi su patriote, pošteni i ponositi, oženjeni i familijarni ljudi. Verovatno smo zato i optuženi jer nismo hteli da dajemo lažni alibi ubicama, da lažno optužujemo ljude za ono što nismo videli i da učestvujemo u farsi gospodara smrti celog ovog zločina.“ – završio je Kinez. Nekoliko dana poslije izrečena je presuda po kojoj je Marko Ljuboja Mare oslobođen svih krivnji i optužbi dok je Predrag Milojević Kinez osuđen na 20 godina zatvora. Nisam bio sretan jer nadao sam se kako će obojicu osloboditi, a posebno me razočaralo to što nije osuđen nitko od oficira JNA, koja je bila glavni organizator pokolja. Nastavak…
1 komentar