Činilo se da je ovo kraj puta za ove napaćene ljude. Uplašeni zarobljenici ponovno su se stisnuli jedan uz drugoga, pogleda uprtih u crne otvore puščanih cijevi. Nitko ništa nije govorio, ali ukočeni pogledi „kandidata smrti“ govorili su sve. Gledali su u srpskog zapovjednika, koji ih je sve nadvisio za glavu i netremice ih promatrao. Svaki tren zarobljenici su očekivali nešto kao „u ime naroda …“, ili nešto slično.
Za pola sata je Uskrs pa neka onda zovu. Na naše veliko olakšanje opet ne prozivaju nikoga od nas. Odvode nekoga drugoga. Opet ostajemo, sada u iščekivanju Uskrsa i sljedećeg dolaska. Prošla je ponoć i Uskrs je stigao. Čestitamo jedni drugima Uskrs i nastavljamo s molitvom. Sada rasplet događaja iščekujem s olakšanjem. Više ne osjećam nikakav strah. U meni se opet javlja onaj prkos koji sam osjetio prilikom ispitivanja. Znam da me mogu ubiti, ali me ne mogu slomiti. Vikao bih na sav glas da mi ne mogu ništa.